Наша вера у Господа Исуса Христа

    Порука обласних вођа

    Наша вера у Господа Исуса Христа
    Старешина Маjкл Цисла
    Старешина Маjкл Цисла Обласна власт

    Верa у Господа Исуса Христа и лична веза са Њим су од кључног значаја у нашем животу. У четвртом чланку вере читамо да је „вера у Господа Исуса Христаˮ једно од основних начела Јеванђеља.i Често то основно начело помињемо у скраћеном облику као „вераˮ. Заиста, вера овде не стоји изоловано, већ је усмерена према Исусу Христу и нашем личном сведочанству да је Он Спаситељ и Откупитељ свих нас. Вера у Христа нам пружа радост, наду и самопоуздање, као и „снагу потребну да нас подржи у сваком важном догађају у животу”ii. Међутим, понекад је вера чак и најјачих ученика Господњих на испиту. Не треба да будемо изненађени због тога него да прихватимо као подстицај.

    Сви знамо за догађај са апостолом Томом. Ученици којима се Господ указао након свог васкрсења рекли су Томи: „Видесмо Господа.ˮ Тома, који није био присутан, одговорио је: „Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати.ˮ Осам дана касније, Господ се поново указао апостолима и рекао Томи, који је овога пута био присутан: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран.ˮ Тома је био ганут и само је прозборио: „Господ мој и Бог мојˮ. Тада је Исус изговорио познате речи: „Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше и вероваше.ˮ iii

    Када чујемо ову причу можда се чудимо због Томе и због тога што се његова вера сматрала малом. Био је апостол и следио је Христа, видео је много чудеса и свакако је имао јако сведочанство о Господњим учењима. Али оно што је Тома доживео не разликује се толико од изазова са којима се свако од нас сусреће у свету у којем се све више и више тога доводи у питање.

    Баш као и један млади члан који је одрастао у Цркви, и природно био упознат са јеванђеоским учењима од детињства и следио их, ипак је, у једном тренутку, дошао до тачке када више није био сигуран у своје сведочанство. Његова искуства са Јеванђељем су почивала - можда попут Томиног - пре свега на интелектуалном схватању учења и начела или обичаја које је волео, а не на трајном искуству срца. Када се спотакао на темама учења или историје које није могао одмах да разуме, то је уздрмало његову веру. Тај млади члан ме је, у личном интервјуу, узнемирено упитао како може да развије праву веру у Христа. Желим да одговорим на ово питање вама као што сам одговорио том младом члану. Постоји образац који је Господ објавио у Светим писмима преко својих пророка.iv Овај образац може применити свако од нас: и онај који сумња или тражи, баш као и онај ко је тестиран или једноставно жели да негује своју веру у Господа Исуса Христа на трајан начин.

    Образац се налази, на пример, у предивној причи о Еносовом обраћењу. Које кораке је Енос предузео: (1) Енос је чуо јеванђеоске истине од свог оца, трудио се да их разуме и допустио је да оно што је његов отац говорио продре „дубоко у [његово] срце”v. (2) Енос је био послушан Божјим заповестима, што га је довело у положај да буде прихватљив Светом Духу. (3) Еносова „душа огладне”.vi Био је испуњен жељом да лично сазна да ли је оно што је научио истинито. (4) Енос се обратио извору сваке истине: „И клекох пред Творцем својим и завапих Му у снажној молитви и молби за душу своју. И цео дан вапљах к Њему, да, и када ноћ паде ја још увек глас свој високо дизах да допре до небеса”vii Eносу није било лако. Своје искуство Енос описује као „напрезање . . . пред Богом”viii. Али вредело је труда - примио је личну потврду у свом срцу.

    Enos

    Свако од нас мора да настави ову духовну борбу на путу следбеништва ка истинској вери у Господа Исуса Христа . Нажалост, нема пречице. За многе од нас овај пут је повезан са тешким личним кризама или изазовима. Други имају посебна духовна искуства у храму, на причесном састанку, у молитви или у проучавању Светих писама - али свако од нас мора активно тражити та лична искуства. Све што захтева време и понекад је повезано са дугим периодом жеђи духовно је напорно - „Али, будете ли неговали реч, да, неговали дрво кад почне да расте, вером својом са великом марљивошћу и са стрпљењем, надајући се плоду његовом, пустиће оно корен и гле, биће то дрво које расте у вечни живот.”ix

    Истинска вера у Господа Исуса Христа захтева сталну „ревност и стрпљење”, „скрушено срце и дух раскајан”x и лично духовно напрезање пред Богом. Али могу вам посведочити, са пуно љубави, да је слеђење тог пута плодоносно. Радост и сигурност који следе су дивни и свеобухватни. „Сигурност не примамо кроз неисцрпно богатство, већ кроз неисцрпну веру.”xi Ако тражимо пунину вере да знамо да је Исус Христ наш Откупитељ, примићемо потпун лични одговор, „који је најдрагоценији, који је слађи од свега што је слатко, и који је бељи од свега што је бело, да, и који је чистији од свега што је чисто. И гостићете се тим плодом све док се не заситите, да не гладујете, нити да жедните.”xii „Та лична искуства срца су непоколебљиви извор трајне вере у Господа Исуса Христа.”xiii

    i Чланци вере 1:4

    ii Далин Х Оукс, General Conference, пролеће 1994; такође видети Moрони 7:33

    iii Joван 20:25-29

    iv Видети пример Римљанима 10:14-17, 3. Нефи 18:20, Moрони 10:3-5; 2. Нефи 31:20; такође видети Russell M. Nelson, „Revelation for the Church, Revelation for Our Lives”, Liahona, мај 2018, стр. 93

    v Eнос 1:3

    vi Eнос 1:4

    vii Eнос 1:4

    viii Eнос 1:2

    ix Aлмa 32:41

    x 2. Нефи 2:7

    xi Teachings of Spencer W. Kimball, изд. Edward L. Kimball, стр. 72-73

    xii Aлмa 32:42

    xiii Видети Расел M. Нелсон, „Откривење за Цркву, откривење за наше животеˮ