Прескочи главну навигацију
Порука обласних вођа

Позивање наших пријатеља да доживе благослове Јеванђеља

family

Волимо животне тренутке када се осећамо непобедивима.  Они у суштини представљају контраст другим, мање забавним, тренуцима које сви доживљавамо.  Након емотивног искуства када осетим да ми је опроштено, када они које волим доносе добре одлуке, када чујем одличан говор или лекцију која директно говори мом срцу - осећај је диван!

Док сам недавно размишљо о једном од тих тренутака, покушавајући да препричам то искуство, открио сам да га описујем као осећај ʻосветљеностиʼ изунутра.  Осећао сам се бистрије, лакше и позитивније.  Знао сам да моје невоље неће нестати, али сам се осећао енергично у суочавању са њима.  Открио сам срећу која ме охрабрује и у обичнијим животним искуствима, чак и у присуству изазова.

У вези са захтевом да напишем ову поруку, сетио сам се Спаситељевих речи упућених Нефијцима: „Заиста, заиста, кажем вам, дајем вам да будете светло овом народу.[i]

Две мисли су ми се повезале у глави.  Стварно сам био ʻосветљенʼ радошћу Јеванђеља, као божанском благошћу, а онда сам имао обавезу не само да уживам у утеси коју ми је пружила, него и да дозволим да ту светлост виде они који су око мене.  Спаситељ је наставио: „Не може се сакрити град који на гори лежи… упале ли људи свећу и под суд је ставе? Не, већ на свећњак, да светли свима који су у кући. Стога, нека тако светли светло ваше пред овим народом, да виде ваша добра дела и славе Оца вашег који је на небу.[ii]” 

Mогу да видим да сврха среће коју примам са небеса није да благослови само мене, него и друге.  Ја треба да им омогућим да виде срећу коју сам примио и добре ствари које због ње чиним.

family

Сигурно да не постоји бољи начин да делимо Јеванђеље него да будемо очигледно срећни док живимо по њему.  Звучи као савршена допуна „великом плану среће[1]ˮ да Јеванђеље делимо најделотворније тако што смо срећни.  По тој аналогији, уколико желимо да играмо своју улогу у овом великом и коначном окупљању, нисам сигуран да постоји ишта боље што можемо учинити од тога да своје време користимо тако што ћемо трагати за срећом на Господњи начин. То звучи попут мисионарског рада на који би сви требало да буду спремни.

Ако издвојимо време да се сетимо да смо срећни, да је наша срећа дар од Бога и да се велика срећа увек налази када живимо онако како је Небески Отац испланирао, тада ћемо бити „народ добитка[2]”- и из правих побуда.

Апостол Петар је то изразио на други начин.  Дао нам је надахнут предлог: „… Господа Бога светите у срцима својим. А будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање.[3]

Срећа због Јеванђеља ми даје наду у изазовима. Не би било мудро да се једноставно претварам да немам изазова, али могу да планирам да се усредсредим на оне тренутке среће који ми се нађу на путу и да се трудим да не дозволим да их због животних невоља изгубим из вида, као и ви.  Уместо тога, могу да се трудим и допустим да светлост те среће обасја оно што ја и они око мене видимо.

[1] 3. Нефи 12:14

[1]  3. Нефи 12:14-16

[1] Aлмa 42:8

[1]   1. Петрова 2:9

[1]   1. Петрова 3:15