Прескочи главну навигацију

Шта Верска слобода захтева од нас

Шта Верска слобода захтева од нас

„Противуречност и дебата су од виталног значаја за демократију. Ипак, ако расправе о религији и политици треба да одражавају највећу мудрост Првог  амандмана и унапреде најважније интересе учесника расправе и нације, онда је пресудан начин на који се расправљамо, а не само оно о чему расправљамо.”- Вилијамсбургова повеља[1]

Обавезе верске слободе

Обавезе верске слободе

Постоји парадокс верске слободе - прави добитак  произилази из очигледног губитка. Дилема иде отприлике овако: Ако желите да ваша верска уверења буду заштићена, морате заштитити верска уверења која се суштински разликују од вашег. То не захтева да одобрите та веровања, већ захтева одређено поштовање према њима.[2]  Конкурентска права на истину и веровања не  коегзистирају лако. Међутим, идеја „верска слобода за мене, али не и за тебе” не може да функсионише, поготово у свету  разноликом  попут нашег. Векови међусекташких сукоба су показали да такви ставови деградирају слободу и једних и других. Начин да се обезбеди сопствена слобода је осигурати слободу за све.

Верска слобода је дужност колико и право, обавеза да се даје колико повластица да се прими. Такве одговорности и користи нису само наслеђе традиционалног устава. Они обликују начин на који живимо наше животе из дана у дан. Плодови верске слободе зависе од континуираног напорног рада заједница у неговању уљудности, поштовања и узајамности - двосмерна улица грађанске врлине. Подржавање верске слободе је део праведног и слободног друштва.

Ова узајамна обавеза се заснива на урођеном достојанству сваке особе и моралне савести која управља људском слободом избора. Одржавање ове обавезе је велики тест за мирно друштво. Будући да су доживљавали прогон и нетолеранцију у прошлости, чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана могу да се поистовете са мањинским верским групама које пате на сличне начине. Дух солидарности надахнуо је Џозефа Смита, оснивача и пророка Цркве, да изјави: „Оно што ми надхњује душу је љубав према слободи— грађанској и религиозној слободи целе људске расе.”

Уљудност и њене последице

Уљудност и њене последице

Већи део ове узајамне одговорности је просто питање како се ми као грађани опходимо једни према другима. Наша јавна интеракција открива ко смо ми као људи и какво друштво смо изабрали да градимо. Ова интеракција стално дефинише наше вредности. За култивисање ставова и слободу цивилизације потребна је константна брига.

Речи које говоримо и начин на који их говоримо, чине сву разлику. Потреба за уљудношћу не захтева да грађани крију своја уверења или их ублажавају  лепим уопштавањем. Садржајна дискусија може бити и хумана и енергична. Уљудност је позив да се осигура да се сваки глас чује и поштује, чак и ако се не постигне споразум. Верске организације и појединци су одговорни да изнесу своје ставове разумно и са поштовањем, тако да допринесу продуктивној дискусији. Снага плуралистичке демократије треба да буде ублажена зрелом расправом  у којој различите стране изражавају своје мишљење без одбацивања својих уверења.

Дискусија конкурентских идеја - знак здраве демократије - учи грађане да признају и поштују најдубље међусобне разлике. Као суграђани треба увек љубазно да говоримо са саосећањем и показујемо стрпљење према онима који се не слажу са нама. Ми подстичемо толеранцију и поштовање тако што их и сами показујемо. Никог не треба потцењивати због поштовања сопствене моралне савести.

Атмосфера добре воље

Атмосфера добре воље

Старешина Далин Х. Оуксиз Већа Дванаесторице апостола је препоручио: „Kао верници, своје аргументе и ставове треба да обликујемо тако да доприносе разумној дискусији и компромису који су неопходни за демократску владу у плуралистичком друштву. На овај начин ћемо допринети уљудности која је од суштинског значаја за очување наше цивилизације.”

Тежећи да комуницирају и промовишу своје вредности на начин који одјекује са људима у њиховим заједницама, свеци последњих дана додају мноштво гласова заинтересованих за добробит друштва. Председник Црквене Томас С. Монсон је изразио ову тежњу: „Као црква ми не допиремо само до наших људи, него и других људи добре воље широм света, у том духу братства који долази од Господа Исуса Христа.”

Докле год се људи и даље организују у друштва, раде на личној савести и полажу право на апсолутну истину, постојаће дубоке, понекад необуздане разлике. Парадокс верске слободе и даље ће захтевати да испунимо узајамну обавезу уљудности. Подржавање ове слободе је двосмерна улица.

[1] The Williamsburg Charter, Summary of Principles, 1988. Старешина Далин Х. Оукс је потписао овај документ у име Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.
[2] Видети W. Cole Durham, “The Doctrine of Religious Freedom,” BYU devotional address (3. април 2001. год.).