Прескочи главну навигацију

Дарови Божића

Дарови Божића
Старешина Гари Б. Сејбин
Старешина Гари Б. Сејбин први саветник у председништву Европске области

Када смо се сестра Сејбин и ја, још као студенти, тек венчали, изнајмили смо мали стан у поткровљу у Прову, у Јути. За неверовати је да је део уговора о закупу захтевао да мали пас станодавца,  Хелга, иде уз стан. Показало се да је наша глава имовина у том тренутку живота био позајмљен пас! Међутим, приметио сам да је моја жена, Валери, на зид пажљиво окачила малу плочу са речима Ралфа Валда Емерсона, на којој је писало: „Прстење и накит нису поклони него извињења за поклоне; једини прави поклон је када дате себе.”

Ова истина илустрована је у песми „ Визија сер Лонфола.” Прича говори о одлучном витезу који је започео потрагу за светим гралом или чашом из које је Христ наводно пио током последње вечере. На одласку, сер Лонфол је немарно бацио новчић просјаку код капије замка.

Прошле су године и сер Лонфол се коначно вратио кући протраћивши живот на своју потрагу. Док је прилазио капији, поново је видео губавца који је тражио милостињу. Овога пута, сер Лонфол се зауставио да би убогој души дао корицу хлеба и гутљај воде из своје старе чаше. Речи песме откривају оно што следи:

„Протраћио си живот на свети грал.

Ево, ту је, - ова чаша

у коју сипаш воду за мене;

ова корица је тело моје изломљено за тебе,

ова вода крв Његова на дрвету проливена.

Света вечера се заиста одржава

Када са другима делимо у њиховој оскудици -

не оно што дајемо, него оно што делимо, -

јер дар без дародавца је мизеран.

Који се милостиво залаже храни тројицу:

себе, свог гладног ближњег, и мене.” [1]

 

Лонфолова стара чаша, посвећена његовој замишљеној служби, претворила се у свети грал за којим је трагао целог живота

У сопственој потрази за срећом често гледамо изван пута. Стварно је можемо пронаћи само служењем које пружамо другима, путовањем које почиње међу зидовима нашег дома. Спаситељ је открио: „Када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.”[2]

The Mansion, од Henry Van Dyke, прича о Џону Вејману који је провео живот угађајући себи. Једне ноћи је сањао да је умро и отпутовао у Целестијални град да би примио стан на основу свог блага сакупљеног на небу. Када је Џон сазнао за мало место резервисано за њега, завапио је: „Али како сам био тако неуспешан… у животу? …Шта се овде рачуна?”

Сребрни глас је одговорио: „Само оно што је стварно дато, … оно добро учињено са љубављу, … они планови који су укључивали добробит других су најузвишенија идеја… Само они дарови у којима давалац заборавља на себе.'[3]

Даровање самог себе је непроцењив дар љубави који иронично постаје све већи када га поклањамо. Можда је то Спаситељ имао на уму када је рекао: „Ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.”[4]

Надам се да ћемо се у ово посебно време године сетити најузвишенијег дара који смо примили од нашег Небеског оца; „Јер Богу тако омиле свет да је и Сина свог Јединородног дао.”[5] Дар нашег Оца учињен је потпуном жртвом Сина који је жртвовањем себе припремио пут повратка сваком од нас. Ови несебични дарови су прави дарови Божића.

Председник Монсон са љубављу усмерава наше давање: „Има срца која треба развеселити. Има лепих речи које треба изговорити. Има поклона које треба даровати. Има дела које треба учинити. Има душа које треба спасити.”[6]

[1] Визија сер Лонфола од Џејмса Расела Лоуела (1819-1891)

[2] Maтеј 25:40

[3] The Mansion од Henry Van Dyke (1852-1933)

[4]  Maтеј 16:25

[5] Joван 3:16

[6] To The Rescue. The Biography of Thomas S. Monson